Urokljive Oči

   Čim se neko razboli od nepoznatebolesti, ili kokoške prestanu da nose jaja, ili stoka krepava - veruje se više od 4.000 godina da je to od uroka. Jedna žena iz Rusije ispričala je zanimljivu priču.

    'U Čkalovu (današnji Orenburg), dočekali smo kraj rata u velikoj gladi, držali smo samo jednu kozu radi mleka. Ona je dobila tri divna jareta: jedno žensko i dva muška. Nisu imali ni mesec dana kada su nam došli gosti. Žensko jare je celo veče prespavalo u kuhinji pored peći. Njena braća su nas zabavljala, skakala su po sobi i prevrtala se. Smejali smo se do suza. A ujutro smo ih našli mrtve. Njihova sestra je ostala živa. moja poznanica koja je bila kod nas te večeri u gostima, saznala je za to i onda priznala: 'Verovatno sam ih ja urekla. Zbog mog pogleda plaču deca, ali nisam znala za životinje...'


    Što se tiče životinjskog sveta, 'magični pogled' je dobro poznat, naročito među zmijama. Svako je čuo za to, ali je retko ko mogao to da posmatra. Francuski prirodnjak Lavolan imao je sreću da se uveri više puta u činjenicu da takav pogled postoji. Jednom je u indijskoj džungli obratio pažnju na čudno ponašanje šarenog detlića. Sedeo je na drvetu, užasno je kreštao i previjao se u grčevima. Uzrok je odmah bio uočen - na jednoj grani, na metar od detlića, nalazila se velika zmija piljeći u pticu svojim sjajnim očima. Neravnopravni dvoboj se završio vrlo brzo, tako da je detlić pao sa drveta mrtav.
    Lavolan je više puta bio svedok da su se miševi i žabe ukočili zbog zmijskog pogleda. Jednom se našao i sam pod njegovim uticajem. Bio je u lovu u močvari i odjednom je osetio neobičnu drhtavicu u čitavom telu, a istovremeno ga je mimo njegove volje nešto vuklo prema mestu u koje nije imao nameru da se uputi. Kada je prišao bliže tome mestu, video je na odstojanju od tri metra ogromnu zmiju koja je neprestano gledala u njega. Prirodnjak je jedva u poluparalizovanom stanju digao pušku i pucao u 'hipnotizera'.

    Ima dosta svedočenja da neki ljudi imaju 'magični pogled'. U knjizi 'Tajanstveno i nepoznato' (1904) autor I.Kupčinski priča o jednom svom poznaniku sa Krima, koji je morao da spušta kapke kada je prolazio pored kokoški.
     - Da li znate kakve oči imam? Čim se upiljim u pticu - ona pada mrtva... Želite li da proverite? Ali pod uslovom da platite gazdi za pticu uginulu od mog pogleda.
    Pristao sam i odabrao najžustriju kokošku. Čovek se upiljio u nju o ona se odmah smirila, postala je mlitava, oklembesila je glavu i pala.
     - Uspavali ste je? - uzviknuo sam.
   - Nisam, nego je mrtva. Priznajem da se ne radujem zbog snage svoga pogleda, ali moje oči čine štetu bez moje volje...'
    Takvih priča ima mnogo. Veoma su slične i pokazuju da uginuće životinja usled delovanja 'magičnog pogleda' nije retkost.

    Istorija je sačuvala puno svedočanstava o tajanstvenoj pogibiji ljudi zbog takvog pogleda. Plinije Stariji (23-79. godine pre. naše. ere) pisao je o tome pre skoro 2.000 godina, a o tome svedoče i srednjevekovne hronike. Poznati putopisac iz prošlog veka Dimon pričao je po povratku iz Azije o ubijanju pogledom - i to ne samo on.
    Jedan visoki engleski činovnik pričao je pred smrt o jednom čudnom događaju, koji se desio osamdesetih godina u Indiji. Tokom lova je ubio slona i onda se setio da nije poneo specijalni nož za vađenje kljova. Ostavio je sluge da čuvaju slona od divljih životinja i otišao je s prijateljima na obližnju plantažu po nož. Po povratku zatekli su veoma čudnu situaciju: preplašene sluge su se krile po žbunju, a nekoliko omanjih prljavih divljaka seklo je dragocene kljove iz njihovih ulova. Iznervirani Englez je naredio da se kepeci gube, ali su se oni umesto odgovora samo bezobrazno nasmejali. Sluge su odbile da ih oteraju: 
    - To su Mulu-Kurumbe. Ne smeju se dirati jer će nas zadesiti smrt.
    - Kakve su to budalaštine?
    Englez je u besu, a bio je krupan čovek u punoj snazi, uhvatio vođu Kurumba za kosu, bacio ga na zemlju i nekoliko puta udario bičem. Kepec je odmah skočio na noge, ali, na veliko zaprepašćenje, nije pobegao već je nastavio da gleda Engleza u oči ne spuštajući pogled. Englez je osetio mučninu zbog njegovog pogleda, ali to čudno stanje ga nije omelo da ismejava smrtno uplašene sluge, koje su nešto mrmljale o 'zmijskom oku'. Nastavio je da ismeva, kako je govorio  'ovaj glupi i sujeverni narod' tokom cele večeri...

    Sledećeg dana, taj isti engleski činovnik koji se inače rano budio, jedva je ustao oko podneva. Po podne ga je mnogo bolela desna ruka: ista kojom je onako besno izbičovao 'odvratnog kepeca'. Trećeg dana nije mogao da ustane iz postelje jer su ga savladali neka čudna nemoć i umor. Tada se žalio svojim ukućanima: 'Kao da mi je olovo u žilama umesto krvi'. Lekari nisu mogli da pronađu tragove bilo kog oboljenja, a njegovo stanje se stalno pogoršavalo. Izgubio je apetit, i nije mogao da zaspi. Zdrav, rumen, atletski građen čovek se za nekoliko dana pretvorio u kostur. Devetog dana je izgubio moć govora i trinaestog je umro. Zbog čega? Tu nema mesta autosugestiji jer on do poslednjeg časa nije verovao ni u kakva primitivna sujeverja. Slučajnost? Ali, kako je onda lokalni folklor prepun takvih priča o 'slučajnostima'...


    Jedna žena je ospričala: 'Jako volim da gledam kako neko spretno radi rukama, ali u poslednje vreme to izbegavam. Primetila sam da se tada uvek nešto dogodi toj osobi - ili posao ne ide kako treba, ili joj sve ispada iz ruku, ili se konac pokida, ili se čak opeče... I tačno znam da sam kriva. Ali ništa loše ne poželim, naprotiv - veoma patim kada zbog mene krene naopako...'
    Ovi i ranije opisani slučajevi govore u suštini o jednom istom fenomenu: čim se koncentrišemo na nešto ili nekog, odmah stupimo u fini energoinformacioni kontakt, a da nismo toga ni svesni. Između nas nastaje nevidljiva 'cevčica' kroz koju dobijamo tuđu informaciju i dajemo svoju. Takav kontakt može da bude isceljujući, ali i sa težim posledicama jer iz najboljih pobuda možemo da unesemo pometnju u tuđi organizam prodirući mislima u njegov unutrašnji 'sistem upravljanja'. Većina čak i ne zna da poseduje takve sposobnosti, ali svako može da proveri koliko je jak u toj oblasti. Na primer, ako uporno gledate u potiljak nekoj osobi i to je natera da se okrene, znači da imate dovoljno jaku energetiku i treba da budete veoma oprezni jer nesvesno možete da poremetite tuđu unutrašnju harmoniju. Naročito kad ljudi čija je zaštita oslabljena: kod bolesnika, kod umornih i slabovoljnih. Tada i govore o uroku.
    Da li on zaista ima veze sa pogledom i očima? Evo jednog slučaja koji se desio, a ispričala ga je nastavnica jedne škole. Na času crtanja jedan mališan je uzeo iz ruke svoje drugarice teglicu sa bojom. Ona ništa nije preduzela, samo je bacila koncentrisan pogled na njegovu ruku. I odjednom je nestaško uz uzvik ispustio boju. Učiteljicu je zapanjio plik na njegovoj ruci, kao od opekotine.

    - Kako te je opekla? - pitala je nastavnica.
    - Očima! - urlao je dečak.
Šestogodišnjadevojčica ni po čemu se ne razlikuje od svojih vršnjaka: mirna je, poslušna, svetle kikice i plave oči. Ali kada ju je istraživač zamolio da koncentriše pogled na njegovu ruku, osetio je dosta jako probadanje. Lekar smatra: 'Najverovatnije je da devojčica šalje jak telepatski signal koji sugeriše čoveku da mu je vruće'. Ovu priču potvrđuje i priča čevojčicine mame: 'Vika je kasno progovorila - tek sa tri godine. Doduše porodica ju je shvatal i bez reči: čim je bila žedna - neko joj je već donosio vodu...' Desio se i jedan događaj koji je ostao u sećanju njene mame ceo život. Trogodišnja Vika se izgubila. To su primetili posle 40 minuta. 'Trčim ulicom, a iznutra jasno čujem njen glas: Mama, Mama... Stigla sam do druge ulice, do treće i shvatila da je njen glas postao slabiji - pogrešan pravac. Vratila sam se, krenula na drugu stranu. I onda sam videla ćerku - oko nje se sakupio svet, zapitkuju je: Čija si devojčice? A, ona žmuri, uši je pokrila rukama i šapuće: Mama, mama...'
    Možda je zaista suština uroka telepatija? Ali kakve to ima veze sa očima? Možda su u pravcu oni koji tvrde da se pogledom može preneti emotivno stanje. Uveravaju da očima možemo ne samo da umirimo ili da uzbudimo osobu koju gledamo nego i da je ubijemo?! Nema ništa izuzetno u takvoj pretpostavci. U narodu su odavno smatrali da pogled čoveka koji je na samrti ima u sebi kolosalnu energiju koja može mnogo da naudi onima koji ga gledaju. Upravo za to je vezana tradicija da se osuđenicima pred smaknuće vezuju oči. Smatra se da i oči umrle osobe ostaju opasne. A tu je i drugi običaj: pokojnicima svuda zatvaraju oči a ponekada i novčiće stavljaju na njih - što je sigurno sigurno je...
    Verovatno su mnogi barem jednom imali utisak da ih neko gleda u potiljak, a kada su se osvrnuli, pogled im se susreo sa nečijim očima. Naučnici sa univerziteta Kvins odlučili su da to pomoću eksperimenta potvrde ili opovrgnu. U njihovim eksperimentima učestvovalo je na stotine volontera. Svako od njih bi seo na sred sobe, a druga osoba bi određeno vreme gledala u njegov potiljak. Ako je osoba osećala pogled, saopštavala je to istraživaču. Ispostavilo se da se u 95 odsto slučajeva tuđi pogled osećao dosta jako. Većina ga je ostila kao letimičan pritisak u potiljku - poput lakog povetarca.
    Još 1880. godine, čuveni dreser Durov sproveo je eksperimente sa životinjama. On je smatrao da snaga ljudskog pogleda ima odlučujuću ulogu. Njegova vlast je zaista tajanstvena. Naročito ako je pogled usmeren u oči, ili kao što je govorio dreser - 'još dublje od očiju - u mozak životinje'. Evo kakav eksperimet je prikazao naučnicima u svom zverinjaku 21. februara 1914. godine. Članovi komisije su zamolili Durova da misleno sugeriše lavu Princu da napadne lavicu koja je mirno ležala u ćošku kaveza. Dreser koji je bio slavan po svom humanom odnosu prema životinjama, bio je protiv tako svirepog eksperimenta, ali zbog 'naučne istine' odlučio je da prihvati ovaj zahtev. Gledao je u oči lava koji je mirno stajao pred njim i zamislio da se lavica Princeza prikrada komada mesa ispred nosa Princa i njena žuta šapa puštenih kandži samo što ga nije dodirnula. Članovi komisije nisu stigli ni da se osveste, a lav je odjednom zarikao, bacio se na lavicu i zario zube u nju. Zveri su se spojile u ogromno kotrljajuće klupko i kavez se klatio i odjekivao od siline udaraca telima. Uzbuđenje nije napuštalo lava veoma dugo, čak je i ranio šapom službenika pored rešetki. Na posletku Durov je smirio Princa - ponovo pogledom: 'Lav se nervozno šetao gore-dole kavezom. Prišao sam i uhvatio njegov pogled. Njegove oči su gorele zelenom svetlošću. Eno ga, legao je. Nastavljam da ga neprekidno gledam, u mislima ga mazim, prstima češkam njegovu grivu, iza uva - sve u mislima. Meko se oglasio sa 'mijau-mijau', olizao se i zatvorio oči'...
    U istoriji ima puno svedočanstava o sličnom uticaju ljudskog pogleda. Tako je u 19. veku zabeležen slučaj kada se omanji Englez Bul Padzor kladio u pet hiljada funti da će pogledom zaustaviti i naterati u bekstvo čopor pasa koje su namerno nahuškali na njega. Njegov pogled sugerisao je psima panični strah, razbežali su se ujedajući jedni druge kao i posmatrače koji su se tu zadesili.

    Koliko složene mogu biti misaone sugestije kroz oči pokazuje eksperiment u kojem je 17. novembra 1922. godine učestvovao radifizičar Kažinski (1889-1962) koji je u mladosti radio sa Durovim. Na molbu naučne komisije dreser je morao da sugeriše msu Marsu da izađe iz gostinjske sobe u predsoblje, da priđe stočiću sa telefonom, da uzme u zube adresar i donese ga u sobu. Durov je gledao u pseće oči samo pola minuta, ali sve je bilo ispunjeno potpuno precizno, bez obzira na to što je na stočiću bilo više knjiga. Pas je bio sam u predsoblju, a njegove akcije posmatrao je profesor Koževnikov kroz jedva odškrinuta vrata. Durov je bio u gostinjskoj sobi van domašaja pogleda psa.
    Samo tokom 1920-21. godine u zoopsihološkoj laboratoriji Durova obavljeno je oko 1278 sličnih eksperimenata. Uz to, uspešno sugerisanje je praktikovao kako sam Durov, tako i druge osobe, koje su poznavale njegovu metodiku. Metodika je ovakva: 'Gledam kroz pseće oči pravo u mozak i zamišljam u sebi na primer, ne reč 'idi' - nego kretanje i akciju pomoću kojih pas mora da izvrši zamišljeni zadatak. Istovremeno jasno zamišljan pravac kretanja i sam put koji pas mora proći i kao da obeležavam u njegovom mozgu različite znake na njegovom putu (to mogu da budu pukotine u patosu, neke fleke...). Tek onda izdajem misaonu naredbu kao okidač u mozgu: 'idi' - i onda se pomerim u stranu da oslobodim psu put za ispunjenje zadatka. Polubudna svest psa u kojoj se oslikala prenesena misao, lik, akcija..., reaguje na naredbu i pas izvršava primljeni zadatak bez otpora kao da ispunjava svoj prirodni impuls dobijen iz sopstvenog centralnog nervnog sistema. A nakon izvršenja pas se otresa i pokazuje radost, što je uspešno završio svoj naum.'
    Ova metoda je pristupačna za svakog čoveka koji zna da koncentriše svoju misao. Ona odgovara za 'programiranje' ne samo životinja nego i ljudi. Jedan čovek pokazao je svoje umeće na ulici - na njegovu misaonu sugestiju čovek ispred njega bi se spotakao. Dečija igra, ali činjenica je činjenica.
    Izvesno je da je moguće upravljati kinetičkim funkcijama kod životinja i ljudi pomoću koncentrisanog pogleda. Evo i jedan savet iskusnih ljudi iz njihove prakse. Levo oko je kod većine životinja (kao i kod ljudi) osetljivije na prijem tuđe informacije nego desno. A evo i jedne činjenice, malo poznate. Teško je reći da li je to slučajna podudarnost ili su tu neke nama nepoznate zakonitosti, ali nedavno se pokazao neobičan detalj. Ispostavilo se da u likovnoj umetnosti postoji 'princip levog oka'. To je otkrio istraživač Kristifor Tajler prilikom analiziranja portreta poznatih majstora slikarstva tokom poslednjih šest vekova. U većini slučajeva umetnici intuitivno (ili ne) smeštaju levo oko portretirane osobe u samo središte slike. Prema Tajlerovom mišljenju, upravo ta pozicija izaziva kod gledaoca osećanje saučestvovanja. I obratno, bilo kakvo premeštanje levog oka od centra slike kod gledaoca stvara čudan osećaj otuđenosti...
    Mnogo toga se još istražuje, ali je činjenica da postoji bioradiciono zračenje ljudskih očiju, koje može da deluje na energetiku udaljenih bioloških objekata - ljudi, životinja, biljaka... Posledice mogu da budu veoma različite: od harmonizacije unutrašnjih procesa (ekstrasenzorsko lečenje) do nenamernih poremećaja (urok) i svesnog (čini).

    Često se čuje da bebu ne treba nikom pokazivati osim bliskoj rodbini dok ne napuni tri meseca - zbog uroka. Moguće je da u toj narodnoj mudrosti ima dubokog smisla. Savremeni bioenergetičari smatraju da su bebe u prvim mesecima života naročito osetljive na tuđu energetiku i nemaju dovoljno jaku zaštitnu auru. Istraživanja su pokazala da je biopolje bebe u tom dobu sedam puta slabije nego kod odrasle osobe. Bebe mogu da se razbole čak i ako su neko vreme bile u prisustvu bolesne, ali ne i zarazne u običnom smislu, osobe. Zato se preporučuje da se beba bar do godinu dana starosti ne izlaže nepotrebno pogledima stranaca, posebno kad spava, jer je tada njena zaštita oslabljena. Takođe ne treba posvećivati suviše pažnje tuđim bebama. Koliko je opasna takva pažnja u ranom dobu, svedoči i gore pomenuta priča o jarićima - njihovi nejaki organizmi nisu izdržali uplitanje tuđe energije. Na Istoku se smatralo da čak i majčin pogled može biti štetan za dete ukoliko je prepun emocija i bebi treba prilaziti samo u smirenom stanju.
    Takvi energetski uticaji nisu posebno opasni za zdravu odraslu osobu. Ona poseduje nevidljivu zaštitnu opnu poput oklopa, koja kao druga koža prima na sebe sve energetske uticaje spolja - prihvata korisne i čuva od štetnih. Ali ponekad ni ona ne može da izdrži jak udarac spolja, 'ugiba se' ili se čak oštećuje tako da propušta tuđu energetsku 'infekciju' koja nas odmah 'štimuje' na svoje talase. A naše snage počinju da cure iz organizma kroz nastalu rupu umesto da se brane protiv 'invazije'.
    Bioenergetičari smatraju da je pogled naročito opasno ubojito oružje. Kažu da je to svojevrsno oštro šilo koje može ne samo da ogrebe našu nevidljivu drugu 'kožu', nego i da je probuši i da prodre unutar organizma i na taj ga način reprogramira. Kako se oštećuje naš nevidljivi oklop?
    Ispostavlja se da on nije jednake debljine na svim mestima. Ima veoma osetljivih zona gde se veoma lako napravi 'rupa'. Duži period su istočnjački monasi i majstori borilačkih veština tajno čuvali znanje o tim čudesnim tačkama i prnosili to znanje od učitelja na učenika. Ali, danas nauka dosta zna o tim tačkama. To su takozvane 'biološki aktivne tačke' preko kojih organizam aktivno razmenjuje energiju sa spoljašnjim svetom. Saznaje se takođe da je svaka tačka povezana sa određenim unutrašnjim organom i da se preko te tačke može promeniti energetika tog organa - pomoću igala, lasera, pritiskom, zagrevanjem, a verovatno i pogledom.
    Naročito osetljive bioaktivne zone su naše oči. Dokazano je da je dužica oka povezana sa svim unutrašnjim organima. Do ovog otkrića su 60-tih godina prošlog veka nezavisno jedan od drugog došli I.Pekceli i N.Lilkvist. Zanimljiva je predistorija otkrića koje se u stvari desilo u šumi kada je mađarski dečak Ignac pokušao da dohvati gnezdo sove. Sova se hrabro borila ne bi li odbranila svoje potomstvo. Kratak okršaj se završio tako da je sovi slomljena noga. Tog trenutka se na žutoj dužici ptičijeg oka pojavila crna pruga. Napadač je bio toliko preneražen da je to upamtio za ceo svoj život. Ovaj dečak je bio budući čuveni lekar Pekceli.
    Zahvaljujući otkriću projekcionih zona na dužici, dijagnosticiranje oboljenja prema očima danas više nije privilegija tradicionalne medicine. Iridodijagnostika se veoma često koristi u savremenoj medicini. Kod oboljenja određenog organa odgovarajuća projekcija na dužici menja boju - u početnoj fazi oboljenja postaje svetlija kao da uvećava isceljujući protok svetlosti u odgovarajući organ, a u hroničnoj fazi postaje tamna.

    Tako se nameće sasvim prirodan zaključak: preko očiju ne samo da se može saznati o stanju unutrašnjeg organa nego se može i delovati na njih. Kakvo će to delovanje biti zavisi od informacije koja kroz njih stiže, a ona može da bude veoma različita. Prema tome, pažljivo prema očima, kako svojim, tako i tuđim.