Zabavni Magazin - No 38
Ranjeni Orao, Inspiracija u Stvarnosti

    Mirjana Jakovljević je bila rođena sestra Stevana Jakovljevića, poznatog srpskog pisca ('Srpska trilogija' i dr.) i živela je u Kragujevcu i Beogradu. Njen brat Stevan bio je profesor na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu i istaknuti književnik, rođen krajem XIX veka, umro 1962.godine.

    Mirjana je rođena 22.4.1887. a preminula 22.12.1952. Sarađivala je sa brojnim tzv.ženskim časopisima između ostalog sa 'Beogradskim novostima', 'Nedeljnim ilustracijama' gde je u nastavcima objavljivala romane. To je bio tip ljubavnih romana u kojima su glavni likovi uglavnom bile neshvaćene emancipovane žene. Najpoznatji, 'Ranjeni orao' u decembru 2008. i januaru 2009. prikazan je u nekoliko nastavaka na RTS i izazvao veliku medijsku pažnju.
    Mir Jam je bila veoma popularna među ženskim delom čitalačke publike pred Drugi svetski rat i tokom rata, a zatim je dolaskom komunista na vlast pala u anonimnost. Tek sredinom sedamdesetih ponovo su objavljeni njeni romani a početkom sedamdesetih predstava 'Ranjeni orao' igrana je 'Ateljeu 212' , beogradskom pozorištu, a glavnu ulogu Anđelke igrala je Seka Sablić. To je međutim bila karikirana verzija romana sa ciljem da se ismeje malograđanski predratni moral a snimljen je i igrani film sredinom sedamdesetih sa istim nazivom.
     Serija u režiji Zdravka Šotre koja je prikazana na RTS izazvala je veliku medijsku pažnju ne samo u Srbiji već i u ostalim državama, koje su ulazile u sastav ex Jugoslavije. Građanski moral, način života, dat je sa blagom dozom humora ali ništa manje nije umanjen značaj ljubavne veze dvoje glavnih junaka, Nenada Aleksića, vazduhoplovnog oficira i Anđelke Bojanić, mlade pravnice i verovatno se dopala gledaocima jer je inače pravih kvalitetnih ljubavnih dramskih serija ne malo nego gotovo da i nema na tv u domaćoj proizvodnji pa je i ovako, romantizovana verzija nekadašnjeg lakog štiva u stilu španskih serija naišla na oduševeljenje.
    Sredovečni Beograđani i građani ex Jugoslavije pamte iz priča svojih baka kako se nekada živelo, kako su se zabavljala gospoda, kako se živelo na selu u gradovima, kakva je bila moda, način ophođenja, ali je mlađim generacijama to potpuno nepoznato.
Odličan odabir glumaca, sjajna režija, kostimografija, scenografija doprineli su popularnosti serije.  

  Poznavala sam osobu koja je bila inspiracija za lik Nenada Aleksića, pilota, glavnog lika romana „Ranjeni orao' koga u istoimenoj tv seriji, preikazanoj na RTS igra glumac Ivan Bosiljčić.
  Zvao se Momčilo Maksimčev, rodom iz Bečkereka tj. sadašnjeg Zrenjanina i nakon pada aviona, posetila ga je Mir Jam više puta u bolnici i detaljno s njim pričala o svemu . Momčilo Maksimčev je bio moj teča, drugi suprug moje tetke Branislave, mamine rođene sestre. Mnogo sličnosti između njega i Nenada, glavnog lika u romanu 'Ranjeni orao' nije bilo osim što su ga zvali Bata, imao je sestru Seju, udatu Savković.  
  Momičlo Maksimčev, rođen 1912.po majčinoj liniji u srodstvu sa piscem Milošem Crnjanskim (brat od strica njegove majke) završio je Vazduhoplovnu akademiju, i bio je u činu poručnka kada mu se dogodio pad s avionom. U to vreme nije bilo civilnog vazduhoplovstva u Jugoslaviji, već su piloti pripadali vojnoj avijaciji.

KAKO SE DOGODIO PAD AVIONA

   Na poziv kapetana, pozvan je na trenažni let u školskom avionu tipa „Brege' sa dva pilotska mesta i duplim komandama .Kapetan je sedeo za drugim komandama, iza njega i odredio mu je pravac leta prema selu u okolini Novog Sada.

   U tom selu je kapetan imao devojku, učiteljicu i želeo je da se pred njom prikaže nadlećući selo.Teča je leteo do sela a tada je kapetan preuzeo komande. U to vreme nije bilo radio veze između pilota i kopilota.Kapetan je nakon preuzimanja komandi počeo sa akrobacijama, i u jednoj koja se stručno naziva 'vri' ( leti se prema zemlji spiralno na minimalnoj visini nešto iznad 800 m iznad zemlje, kada mora da se naglim manevrom letilica podigne u protivnom dolazi do pada aviona) i teča je signalizirao komandama kapetanu da dolaze u tu tačku kada treba da se uzdignu, a on mu je odgovorio da on preuzima dalje pilotiranje. Kontakt između njih dvojice je bio preko poluga na duplim komandama (ručne i nožne). Manevar nije uspeo i oni su se pali, pri čemu je teča doživeo jak udarac glavom sa dubokom ranom iznad desne obrve, leva noga se polomila i srušio se ispod sedišta. Kapetan je prošao sa lakšim povredama, izašao iz aviona i krenuo putem, neko ga je usput prevezao do aerodroma i on je prijavio nesreću uz izjavu da je teča pilotirao pri tom manevru te je krivicu svalio na njega.
   Seljaci iz okoline koji su videli da se avion srušio, prišli su avionu, videli su teču na dnu kabine i prevezli ga u bolnicu. Kako je stigao u kritičnom stanju, nakon pregleda, lekari su svu pažnju koncentrisali na tešku povredu glave a potkolenicu su odmah amputirali. Kada je izašao iz kritičnog stanja, aerodromska komisija je došla da uzme od njega izjavu. Teča je ispričao svoju verziju koja se razlikovala od verzije kapetana, ne znajući da je kapetan već u svojoj izjavi krivicu svalio na njega. Komisija nije dalje ispitivala slučaj s obzirom da je bio težak pacijent i nije nameravala da protiv njega podnosi tužbu, jer se tako nešto može očekivati pri manavarskim letovima. Teča je nesreću doživeo dan nakon svog dvadesetpetog rođendana 1.novembra 1937.
   U vreme dok je Momčilo Maksimčev bio na oporavku u bolnici u komandu vazduhoplovstva u Novom Sadu došao je nepoznat čovek, predstavivši se kao mehaničar sa aerodroma u Vršcu. Izjavio je da je video kada je avion pao, bio je na putu Novi Sad - Vršac na motorciklu, prišao je avionu i kapetan kopilot ga je pitao da li ima klješta. Mehaničar mu je dao pošto je imao alat kod sebe, a ovaj je ušao u kabinu i nešto sa njima radio po kabini i vrato mu klješta. Rekao je da nije povređen da može sam da ode do komande i nije mu rekao da mu je kolega na dnu kabine, misleći da je teča poginuo, kako je i izjavio po dolasku u komandu.

   Komisija je otišla do aviona sa mehaničarem iz Vršca i on im je pokazao tačno mesto na kome je kapetan nešto radio sa klještima. Ustanovljeno je da je iščupan osigurač koji vezuje duple komande i time je želeo da prikaže da on nije ni mogao da pilotira, već da je teča sve vreme upravaljao letilicom. Shvatili su da je to njegova laž, jer je bila oštećena boja na mestu osigurača i videlo se da je namerno osigurač iščupan. Nakon toga usledile su sankcije protiv kapetana koji je priznao da je sve to napravio misleći da je teča mrtav i želeći da sa sebe skine svaku odgovornost.
   Kažnjen je time što je izbačen iz vazduhoplovstva, skinut mu je čin ali je ostao i dalje da radi pri vojsci i nikada više mu nije bilo dozvoljeno da leti. Teča nikada nije o njemu pričao s ogorčenjem. Kada je došao k sebi u bolnici i shvatio šta se dogodilo nije dozvolio da mu bilo ko dođe u posetu, samo je želeo da mu dođe zet Savković i rekao mu je da mu slučajno majka i sestra ne dolaze u posetu, nije podnosio da ga iko sažaljeva.
   Dobro se sećam njegovih reči 'Rekao sam mu: Kada budem mogao da dođem na svoje dve noge majci na vrata tada će me videti.').Tako je i bilo. Dobio je protezu i nakon skoro godinu dana rehabilitacije pojavio se na vratima svoje kuće. Izjavio je da bi želeo da ponovo leti.
   Da bi ga oslobodio straha i traume, komadant aerodroma je seo s njim u isti tip školskog aviona 'Brege' i dao mu je zadatak da nad aerodrom izvede istu akrobaciju koju je izveo ražalovani kapetan prilikom njihovog pada. Teča je uspešno obavio taj zadatak i na aerodromu su ga dočekale sve kolege i osoblje aerodroma sa aplauzom i ovacijama i buketima poljskog cveća.
   Posle toga u znak sećanja na taj događaj, njegove kolege su od ostataka aviona sa kojim je pao, napravili mali model avona koji je on držao kao ukras u svojoj radnoj sobi do kraja života. Takođe su mu poklonili deo elise od tog aviona koji je on poklonio Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu, na Surčinskom aerodromu ( tj. aerodromu'Nikola Tesla').

   Sve do okupacije od strane Nemaca u Drugom svetskom ratu, Momčilo Maksimčev je bio aktivni letač, jedini u Jugoslaviji i predratnoj i posleratnoj kao invalid sa protezom na nozi.
   Za vreme aprilskog rata 1941. je zarobljen i poslat sa ostalim zarobljenim oficirima u logor Osnabrik gde je bio do kraja rata. Tada kada su Amerikanci bombardovali Osnabrik, s obzirom da naši oficiri nisu imali nikakve informacije o tome ko ih bombarduje, drugovi iz barake su zamolili Maksimčeva da izađe i da pogleda čiji su avioni jer je bio jedini vazduhoplovac koji se u to razumeo. Iako je bilo vreme zabrane izlaska iz barake, izašao je i stigao samo da im da znak da su u pitanju američki avioni. Tog momenta je pala bomba na baraku i svi su izginuli a on se posle izvesnog vremena osvestio u rovu podalje od barake potpuno kontuzovan.
   Po povratku u Jugoslaviju bio je aktivni oficir, sa činom potpukovnika a kasnije i pukovnika i kratko vreme je leteo a zatim je premešten u odeljenje arhive za fotografiju.
   Mir Jam je na neki način odredila tečinu sudbinu ovim romanom. U prvi brak je stupio posle rata sa ženom koja je bila razvedena sa dvoje dece i proveo je sa njom devet godina njenu decu je mnogo voleo i dok je docnije bio u braku sa tetkom održavao sa njima kontakt.Ni u jednom ni u drugom braku nije imao dece.
   Poznanstvo sa tetkom se i desilo preko bavljenja fotografijom i filmom jer je tetka radila u 'Dunav filmu'. Venčali su se jula 1960. godine i zaista je Dalmacija bila odredište na kome su provodili mnogo vremena ( svaku zimu su skoro provodili u hotelu 'Lav' u Splitu) ili su boravili u Opatiji. Posle rata teča je sve vreme živeo u Beogradu.Umro je maja 1991.u 79.godini života. 


   Teča je bio izuzetno prefinjen ali veoma duhovit, bio je vitak, zgodan i veliki šarmer. O ljubavnom životu u vreme pada aviona i bilo čega sličnog poput ljubavi sa Anđelkom u romanu nikada nisam čula, te je to najverovatnije bila literarna nadgradnja Mir Jam. Nije bio tip nostaligčnog romatničara već duhovitog šarmera.Ipak, jaka logika i disciplina bile su njegove glavne odlike. Samodisciplina još više. Pričao mi je da je nakon tog pada i gubitka dela noge shvatio da je u životu mora da se pomiri sa svim što mu se može dogoditi.
    Na jednom od putovanja sa tetkom zahvatila ih je velika bura na moru i brod nije mogao da pristane u riječku luku. Radio je sve vreme obaveštavao o mogućoj velikoj nesreći na moru jer se radilo o putničkom brodu punom domaćih i stranih turista. Osoblje broda je putnicima podelilo pojaseve za spasavanje, izveli su ih sve na palubu i baš kao u 'Titaniku' rekli da čekaju znak kada da napuste brod. Teča je bio hladnokrvan, bar prividno i rekao je tetki 'Brano, ti nemoj ništa da paničiš, mi ćemo sada da se oprostimo jer ako dođe do skakanja, da budemo realni, ja ću zbog težine proteze prvi da potonem'. Iako je bio dobar plivač, bio je svestan opasnosti u kojoj se našao. Srećom, brod je nekako uplovio u luku, prepunu građana koji su uplašeni čekali da vide da li će brod bezbedno pristati.
   Ono što se jednom dogodi, može uvek da se ponovi i sudbina se poigrala s njim. Okliznuo se na mokro lišnje ujesen 1974 i polomio butnu kost na nozi na kojoj mu je bila proteza. Imao je dve operacije koje je uspešno podneo i posle rehabilitacije u Sloveniji, ponovo hodao sa protezom. I sve vreme se šalio na svoj račun.
   Prikaz građanskog života u romanu i seriji 'Ranjeni orao' potpuno odgovara onome što je meni pričala baka a ponašanje Nenada kao vazduhoplovnog oficira je odgovaralo liku Momčila Maksimčeva i svemu što mi je on pričao o tome. Avijatičari su pre rata bili veoma cenjeni, naročito od strane pripadnica suprotnog pola. Teča mi je pričao da su u Vazduhoplovnoj akademiji učili strane jezike, ples, bonton, oficiri su bili nešto poput najvišeg džet seta i meta mnogih udavača.
  Tetki koja je bila deset godina mlađa od teče, Momčilo Maksimčev je bio drugi suprug ali prvi nije bio ni nalik Tomi, sudiji iz 'Ranjenog orla' naprotiv, bio je prefinjen pesnik, novinar, jedinac iz bogate porodice sa Dedinja. Bili su kratko u braku i nisu imali dece. Ceo život su ostali u dobrim odnosima.
  Moja baka je čuvala primerke 'Nedeljnih ilustracija' u kojima je izlazio u nastavcima 'Ranjeni orao'. Tetka mi je pričala da je kao šiparica svake nedelje trčala da ih rano ujutru kupi da bi čitala 'Ranjenog orla' i ne znajući kako je rekla da će biti udata za njega.
  Teča je želeo da se njegov pepeo nakon smrti pospe po Vrtu sećanja na Novom groblju u Beogradu, tako je i učinjeno a na ploči levo od ulaza stoji ploča sa njegovim imenom. Očigledno sudibina mu je odredila da i posle smrti bude popularan.

Copyright by Jasminka Holclajtner     www.astrozenit.com